A kod kuće, gosti

Milovan Kocić, vlasnik niške Prehrambene industrije „Yumis“ koja izvozi u 18 zemalja na tri kontinenta, brine za budućnost domaćih proizvođača, u čijim redovima „igra“ već 24 godine, ne zbog manjka kapaciteta, investicija ili biznis ideja, već zbog sužavanja unutrašnjeg tržišta. Zato pored Rusije, Belorusije i Somalije, priprema teren za svoje proizvode u Kini i Keniji.

Piše: Milica Rilak

U vreme kada je 2012. godine ušao u finale E&Y izbora za Preduzetnika godine, vlasnik niške kompanije Yumis Milovan Kocić upozoravao je da sa nestalnim uslovima poslovanja, koji su u njegovom slučaju značili povećanje cena ambalaže za 30% samo u jednoj godini, privrednici teško mogu da prave bilo kakve strategije poslovanja. Danas, dve godine kasnije, politiku cena i kursa ocenjuje kao bolju, upravo zbog predvidivosti. „Ne spadam u one koji se zalažu za „stimulativni“ kurs koji bi navodno trebalo da poveća konkurentnost naše robe na stranim tržištima. Ipak, iskreno se nadam da će se nastaviti ovakva politika kretanja cena i vrednosti dinara pošto samo tako mogu da se prave i kvalitetni planovi za osvajanje stranih tržišta“, kaže Kocić.

B&F: „Yumisovi“ proizvodi prisutni su u dvadesetak zemalja, uključujući i Rusiju, koja je danas posebno važna domaćim kompanijama. Kako ste uspeli da uđete na rusko tržište?

Tako što smo godinama radili na tome, gradili kontakte i stvarali prilike na sajmovima, izložbama i u direktnim pregovorima da bi u februaru ove godine počeli sa prvim isporukama naših proizvoda. Sve u svemu, trebalo nam je 5 do 6 godina da bi se pojavili na tako specifičnom, „sporom“ tržištu koje se teško osvaja. Smatram, takođe, da su očekivanja domaćih privrednika od tog tržišta poprilično predimenzionirana zbog političkih dešavanja oko uzajamnih sankcija EU i SAD sa jedne, i Rusije sa druge strane. Na ruskom tržištu će se, jednostavno, naći one srpske kompanije koje imaju takvo strateško opredeljenje, koje su na tome radile i koje su svesne da to nije više neka centralizovana ekonomija gde će nekome narediti šta od koga da kupi ili uveze. Rusko tržište se ne razlikuje ni od jednog „zapadnog“ odnosno modernog tržišta. Tamo posluju i domaći i svetski trgovinski lanci koji i kroje politiku plasmana proizvoda. Ako do sada nismo uspeli tamo da se nađemo, teško da ćemo sada uraditi nešto drugačije. Šansu trenutno imaju, po mojoj proceni, samo one naše firme koje nude primarne proizvode : jabuke, kruške, višnje, mleko, šećer, brašno, kukuruz…Ostali, ako već nisu radili na „osvajanju“ Rusije, teško će sada uspeti da naprave značajniji posao.

B&F: Rusija nije jedino „specifično“ tržište na kome ste se našli. Kako dolazite do kupaca u, recimo, Somaliji?

Početkom godine uputili smo u Somaliju prvi, „probni“ kontejner sa robom a relativno skoro poslali smo još jedan, što znači da naši proizvodi i tamo nalaze svoje mesto. Nadamo se da će tako biti i sa Kenijom. Afričko tržište je, uveren sam, odličan prostor u kome srpska privreda može da plasira svoje proizvode, i to sa daleko manje muka nego što su one sa kojima se suočava pokušavajući da uđe na tržišta evropskih zemalja. Čim se kaže „Afrika“ mnogi prvo računaju sa ogromnim daljinama i visinom transportnih troškova. U tim zemljama, ipak, pre svega postoji velika tražnja za hranom, a prehrambena industrija je veoma slaba. Trošak transporta, tako može da se „uravnoteži“, a naša roba da bude konkurentna na afričkim tržištima. Mislim da bi i strategija države trebalo da ide u pravcu olakšanja saradnje sa afričkim zemljama, i savetujem da se daleko ozbiljnije radi na tome nego što se do sada radilo.

B&F: Kako bi država mogla da pomogne u osvajanju novih tržišta?

Može da uči ili iz sopstvene prošlosti ili upravo od zemalja sa kojima želi dobre privredne veze. Što se starih vremena tiče, država je nekada imala svoje „nosioce izvoza“, preduzeća poput Genexa ili Inexa koja su imala zadatak da dođu do kupaca, što je i dan danas najvažniji cilj. Država danas nema takav odnos prema privredi, a moja preporuka je da bi o tome trebalo najviše da se razmišlja. Država mora da pravi strategiju za proizvođače, za one koji trenutno egzistiraju i rade u Srbiji, da im se omogući da dođu do kupaca. Najbolji primer su upravo zemlje sa kojima Srbija želi saradnju i od kojih danas može da uči, Nemačka, SAD, Rusija – to su zemlje koje sve što rade na globalnom nivou, rade u službi sopstvene, domaće proizvodnje: Nemačka za Mercedes ili svoj „tehnološki“ sektor, SAD za namensku industriju, Rusija za energetski sektor…Mi, nažalost, ništa ne radimo na tom najvažnijem planu. Država mora da omogući da se nađu kupci, a velika muka, sa kojom se suočavaju i Nemačka i SAD i Srbija i afričke zemlje je ista – kupaca je malo i teško se nalaze.

B&F: To Vas ne obeshrabruje da sami tražite ulaz na ogromno tržište kakvo je kinesko. Ko Vas finansijski prati u tim projektima?

Kina je do sada bila najveći svetski proizvođač i izvoznik a u budućnosti će biti i najveći uvoznik i potrošač. Imaće , takođe, sve veći nedostatak proizvoda za potrošnju. To smo mi prepoznali, i videli smo da u marketima postoji roba sličnog tipa kakva je naša, pa smo učestvovali na sajmu u gradu Ningbo, koji je četvrta po veličini luka u Kini i naši prvi rezultati kažu da postoji interesovanje za saradnju. U narednih par meseci očekujemo poziv za nastavak pregovora sa grupom distributera iz Kine. Ne možemo da kažemo da smo završili posao ali smo otvorili vrata i na tom tržištu. Što se finansijske podrške tiče, „Yumis“ nema problema da obezbedi podršku banaka, ali primećujem da sve više ima slobodnog novca kod bankara, a sve manje kvalitetnih projekata i isplativih biznis planova kod preduzeća koja na taj novac pretenduju. Nekada su se privrednici žalili na preskupe kredite, a danas već govorimo o kamatama od 4% do 6% na godišnjem nivou što je sasvim pristojna cena za pozajmicu. Nadam se i da će i drugi privrednici moći da koriste sredstva Fonda za razvoj, kao što je „Yumis“ mogao-a. S obzirom na to u kakvom kontestu se danas pominju i Fond i oni koji su taj novac koristili, želim da naglasim da smo novac dobili uz striktno poštovanje procedure, da smo obezbedili garancije i da smo kredit Fonda u potpunosti isplatili.

B&F: Nameravate li da učestvujete u privatizaciji nekog od preostala 502 preduzeća?

Mi pregledamo spisak koji je objavila Agencija za privatizaciju ali, nažalost, na tom spisku ne vidimo firmu koja deluje perspektivno, čak i uz neko dodatno ulaganje u oživljavanje proizvodnje. Takva situacija nije nikakav izuzetak, već je postala pravilo i za onaj drugi, „realni“, privatni deo domaće privrede. Štaviše, i ostale kompanije-proizvođači u Srbiji ne samo da se ne razvijaju nego stagniraju, sve više ih je pred stečajem i likvidacijom, a bojim se da će se takav trend nastaviti. A zašto? Mi nemamo tržište. Naše kompanije, bez obzira na to da li su iz Niša, Novog Sada, Užica ili Beograda, nemaju gde da prodaju svoje proizvode. Imamo i fabrike, i opremu, tehnologiju, kvalitetne proizvode, niske cene, imamo marketing, a nemamo tržište, ni domaće ni strano. Kada su se „delile karte“ – kvote, rafovi, procenti- mi nismo imali prilike da učestvujemo i sada to dolazi na naplatu. Uskoro će doći veliki svetski trgovinski lanci, Lidl, Careffour, ..oni sa sobom dovode svoje etablirane dobavljače, tako da mesta za naše proizvođače nema ili je prostor minimalan. Jednostavno, država se nije izborila za svoje proizvođače nego smo sopstveno tržište pružili kao na dlanu, tako da danas možemo samo da prodajemo u malim mestima, malim lancima, malim marketima. Paradoksalno je i da „Yumis“ lakše pregovara i ugovara sa značajnijim lancima u Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji, Bosni ili Hrvatskoj nego sa trgovinskim lancima u Beogradu. Sa regionalnim lancima, međutim, makar može da se pregovara-sa ovima koji stižu razgovora neće ni biti.

Antrfile: Kosovski pečat

Domaći proizvođači hrane već dve godine ne mogu da izvoze na teritoriju Kosova zbog nerešenog problema sa priznavanjem veterinarskog pečata. Fabrika „Yumis“ ne može, da izvozi svoj najpoznatiji i najtraženiji proizvod- supu, kao što svoje proizvode ne mogu da plasiraju ni domaće fabrike mesa i suhomesnatih proizvoda, mlekare…Naša država je strahovito oštećena zbog toga, a sada je taj prostor, koji je ostao prazan iza srpskih proizvođača, osvojila roba iz Turske, Makedonije i Hrvatske pa sve i da se pitanje pečata reši, pitanje je da li bi uspeli da povratimo izgubljeni tržišni udeo.